ZAVISNA OD INTERNETA, KO JA..NEEEE!

Sve vise i vise primecujem da se u nasoj ne tako velikoj, a i ekonomski nerazvijenoj zemlji pojavljuje sindrom zvani Intenet Addiction Disorder(IAD) ili u prevodu "Zavisnost o Internet". Na samom pocetku internet nije bio toliko dostupan svima, kao sto su to bili radio, televizija i novine, da bi 1995. godine nastaO gore pomenuti sindrom ili jos poznat kao "Patoloska upotreba intertena",Patologycal Internet Usage (PIU).Kako sam primetila da se u nasoj zemlji o tome ne govori mnogo jer se smatra da jos uvek nije uzela tolikog maha, odlucila sam da napravim ovo malo izlaganje i korisnicima interneta poblize objasnim ovaj nimalo zanemrljiv oblik zavisnosti, po simptomima slican drugim zavisnostima o narkotike, duvan, alkohol i slicno.Osamdesetih godina zapoceta je era video igrica, kada su igraonice pravljene klincima kako bi se skupljali u njima i uz svoje idole ubijali milione izmisljenih protivnika. Kod nas je ova era trajala do nekih devedesetih godina sada vec proslog veka, kada pocinje i masovni prelazak na racunare i konzole. Zatim su tu i kockarnice, video poker aparati za kojima pipadnici mladjih generacija lupajuci o taster pokusavaju da zarade neki dinar u vremenu kada novca nije bilo, zahvaljujuci sankcijama koje su u to vreme pratile nasu zemlju.Potom na velika vrata ulazi njegovo velicanstvo PC. Pojavljuje se veliki dijapazon igrackih konzola(game boy, nintendo, sony, sega...),naravno tu su i kladionice, ovisnost o kladjenje i kocku, i konacno neprikosnoveni INTERNET.
          Postoji jedna naucna definicija koja kaže: "Zavisnost od Interneta je klinicki poremecaj sa snažnim negativnim posledicama na socijalno, radno, porodicno, finansijsko i ekonomsko funkcionisanje licnosti.
          Istrazivanja govore da osoba koja provede vise od 38h na internetu nedeljno, odnosno, gotovo 6h dnevno, onda je vec nesumnjivo postao zavisnik. Realno gledano, ja samo dok sam pretrazivala sve informacije o ovoj cudnovatoj temi, provela vise od 6h na internetu, pa da li je moguce da sam i ja jedan od ovisnika?!?!Ako se po tome gleda, onda jesam, priznajem i preskacem fazu poricanja..
          Eto i neka svakodnevno "svega" 4h, sto je 28h sati nedeljno, provede neko na internetu, duboko je zagazio u zavisnost. Samim tim dok je procitao postu, odgovorio ili citao neki clanak, tekst ili obavljao bilo koju offline raspravu na juzenet grupama, testirao softver, a da ne pricam o impresijama koje se dozivljavaju samom pomisli na Internet i slicno.
A pitate se kako se postaje ovisnik o internet?!
          Da bi na to odgovrila sto krace spomenucu samo kako se nas prosecni korisnik obicno srece sa Internetom, jer cinjenica je da mnogi nece zeleti da se suoce sa ovolikim tekstom ispred sebe.
1. Neki korisnici su se sreli sa racunarom znatno pre pojave Interneta, krace ili duže vreme proveli u proucavanju, istraživanju i zloupotrebi ove naprave i njenih mogucnosti (ma koliko to smešno zvucalo), a nakon toga su iz nekog razloga krenuli na Internet (npr. zavist što su ljudi sa pristupom Internetu popularni u društvu, želja "da se vidi i to cudo", potreba da se prati tehnološki razvoj ili neka znatno realnija i opravdanija potreba).
2. Druga grupa je ona koja je racunar (i Internet zajedno sa njim) "otkrila" vec kada su obe stvari znatno zaživele i kod nas, tako da su ili nabavili racunar zbog Interneta, ili ga dobili s' Internetom "u paketu". Takve osobe su vec potencijalni zavisnici i pre nego što nabave racunar, ili, u drugom slucaju pocinju da koriste Internet po "liniji manjeg otpora", odnosno, kao stvar koju je najlakše savladati.
          Sad kad sam navela ova dva primera spoznaje potencijalnih ovisnika o Internet, mogu navesti i par tipova ovisnosti. Kako sam googlovala i jurcala za tim, pronasla sam dosta interesantnih tipova ovisnosti.
Naj zastupljeniji tipovi su:
1. Opsednutost sajberseksom (Cybersexual Addiction)
2. Virtuelna najbolja prijateljstva (Cyber-relational addiction)
3. Igranje na mrezi (Net Gaming)
4. Prezasicenost informacijama (Information Overload)
Ali ne tako zanemarljivo je i trazenje ljubavi preko Interneta.Sve vise se pojavljuju stranice na kojim mozete ostaviti svoj oglas na razlicite nacine i cekati da se prava osoba javi.
          Pored toga nije tesko ni prepoznati osobu koja je ovisna o Internet. Zavisnici od Interneta najcesce imaju sledece nedostatke, tj. nacin ponasanja:
* Nisu u stanju da kontrolišu vreme provedeno za racunarom, odnosno na mreži, ako je u pitanju zavisnik koji racunar koristi samo i iskljucivo za Internet.
* Podložni su laganju i obmanjivanju bližnjih o vremenu koje su proveli na mreži, te snose bilo socijalne, bilo psihološke posledice zbog tako procerdanog vremena.
* Drže racunar i Internet uopšte izuzetno visoko na listi životnih prioriteta.
* Dok koriste Internet, istovremeno su i euforicni jer su trenutno na Netu, i frustrirani osecanjem krvice zbog neispunjenih i zanemarenih obaveza ili problema (mada je ovo dugo uglavnom manje bitno za "notorne" zavisnike od Interneta).
* Preokupirani su upotrebom racunara i koriste ga u sprezi sa Internetom kao spas kada su depresivni ili tužni.
* Zavisnik od Interneta ne obraca pažnju na mogucnost gubitka ljubavne veze, posla, obrazovanja ili karijere zbog Interneta.
* Internet zavisnici, korisnici elektronske pošte, juznet i cet servisa, cešce pokazuju pravu prirodu, pravo lice i skrivena osecanja, odnosno, ne mogu, ne uspevaju ili se dovoljno ne trude da kontrolišu svoje reakcije, pa cesto u afektu kažu ono što zaista misle i osecaju, dok bi u stvarnom životu to verovatno zadržali samo za sebe.
          I da ne bi dalje duzila prichu, jer se u nasoj zemlji jos nisu sprovela neka konkretna istrazivanja o ovom sindromu, pa nemam ni potpune informacije o tome, a ankete koje sam nasla i koje su sprovodjene nisu bas relevantne za donosenje konkretnijih zakljucaka, resavam da ovde stavim tri tacke i cekam dalju okupaciju danasnjeg virtuelnog prijatelja ili neprijate. Veliki problem je taj nedostatak istrazivanja nase populacije na ovu temu, jer se na tom polju u nasoj zemlji i dalje ne pridaje velika paznja kao nekom mogucem velikom problemu ili problemu koji vec postoji i koji je vec dovoljno velik.
          A Internet da li je zlo..samo cu reci..
"Internet je prava stvar, ako se pametno koristi i u prave svrhe..."

always the same…

It’s like a pattern deep ingrained
It’s like a cycle but it’s always the same
Curly headed baby running wild
Woman that you see here now
She is still that same child

Aha always the same
I never change
Always the same
Always the same
I know my name
I never change
Always the same
Always the same

I’ve seen that look before
You can’t work me out
Don’t try and understand
You’ll always carry that doubt
You either love me or leave me
But I’ll never be tamed
I’m a mystery to myself
But I’m always the same

kosheen

MERA MUŠKARCA NOVOG DOBA

Nebrojeno puta prateci današnje emisije kraj malih TV ekrana, citajuci brojne clanke, i uopšte, svi mediji koriste se, tj. bombarduju nas novim pojmovima i izrazima kojima objašnjavaju i docaravaju nam savremeni život, ili takoreci život kojim živi savremen covek. U poslednje vreme cest pojam korišcen za objašnjavanje života koji vodi savremeni muškarac nazivaju takozvanim „METROSEKSUALIZMOM". Shvatajuci da je verovatno vec previše puta raspravljano o cinjenici ili bolje reci o fenomenu metroseksualizma, pokušavajuci na gomilu razlicitih nacina predociti sam njen smisao i znacenje, odlucujem da na neki nacin demistifikujem sam pojam „metroseksualca". Pretraživajuci Web došla sam do nebrojeno stranica koje sadrže cinjenice o samom pojmu teme. Da ne bi dolazilo da zabune, odmah da razjasnim da nije rec o seksualnom opredeljenju niti o seksualnom izboru partnera. Iako sve ukazuje na odredjeno ponašanje koje je do skora bilo rezervisano ponašanje lepšeg pola, danas ga sve više preuzimaju muškarci kao deo svog svakodnevnog ponašanja i pre svega, brižnom i vrlo predanom negovanju sopstvenog lica i tela. Posecujuci (redovno) salone lepote, stvaraju niz svojih rituala kojim svoju lepotu i mladost uzdižu do vrhunca.

Pokušavajuci da udjem u znacenje reci samog autora fenomena „metroseksualnosti" shvatam da je u stvari metroseksualac muškarac sa narcisoidnim navikama, koji veruje da svu pažnju, svoju i sveta, zavredjuje baš „on". Ocigledno da su pojmovi metroseksualnost i narcizam veoma bliski pojmovi, i da kada se ta dva pojma spoje u ovom današnjem takozvanom urbanom okruženju dobijamo novonastali fenomen - „urbani erotizam".

U Srbiji, u kojoj još uvek preovladava sindrom okorelog balkanca, termin „metroseksualca" i dalje je stran. Medju brojnim muškarcima koje bi danas pitali šta sam termin predstavlja, odgovori su veoma razliciti, ali ni jedan nije ni približno tacan. Dobijajuci odgovore da ima veze sa „metroom..." ili cak do samih osudjujucih odgovora „to je neka nova vrsta gej populacija..." shvatila sam da je i pored svih rasprava dosadašnjih, termin „metroseksualizma" i dalje samo nepoznat pojam. Muškarci su kod nas još uvek ipak prepatrijarhalno nastrojeni i verujem da ce proci još mnogo vremena dok se pripadnici jaceg pola budu gurali sa svojim nežnijim polovinama u redu za depilaciju… Jer, ovo ovdje je Balkan!

Ali nije sve tako mracno. Pogledajmo po ulicama u centru naših vecih gradova (Beograd ili Banjaluka npr.) i ipak cemo videti sve više muškaraca u lepoj, firmiranoj odeci, kupuju novu garderobu, kvarcaju se, odlaze u fitness centre, kozmeticke salone. Shvatajuci da samo ponašanje muškaraca koji posecuju kozmeticke salone i vode racuna o svom izgledu, deluje kao manir gej populacije, ljudi ne razmišljajuci previše o tome preskacu cinjenicu da svako, pa cak i oni sami, vode ili bi trebalo da posvete bar delic pažnje sebi i svom izgledu. Gledajuci na to svaki današnji mladic bi trebalo da poseduje i svoju gej stranu ne iskazujuci je prema svojoj seksualnoj opredeljenošcu, vec samim nacinom života i obracanjem pažnje prema samom sebi. Ma kako to cudno zvucalo u jednoj tradicionalnoj maco sredini, u kojoj je izvlacenje pramenova u muškim frizerskim salonima donedavno bilo bauk, u današnje vreme Srbi sve kozmeticke tretmane upražnjavaju (gotovo pod ruku) sa ženama.

Prateci kroz istoriju muško-ženskih odnosa, i uopšte, samo društvo, vec od detinjstva, dominantna socijalna poruka koju i samo društvo šalje jeste da pravi muškarac ne pokazuje osecanja. Muškarac treba da bude cvrst i jak, i da jedini izuzeci u kojima bi i neku vrstu osecanja pokazali budu seks, ljutnja i humor. Tako današnji muškarac u našoj zemlji odrasta ponoseci se sa cinjenicom da je bezosecajan ne umejuci da prepoznaje i razume osecaje, kao što ne ume ni da ih deli i kontroliše. Isto važi i za samu cinjenicu da su kozmeticki saloni, potraga za krpicama i redovno ogledanje u ogledalu nastali iskljucivo za žene i naravno za, kako bi današnji balkanac rekao „za muškarce vrlo neobicnog i svakako perverznog seksualnog opredeljenja".

          Ipak opet postoji I ta medijska pomama oko ovog fenomena, a o tome je raspravljao i urednik modne rubrike u casopisu "Man's health", jednom prilikom za "Ilustrovanu politiku" – "Metroseksualac je zaljubljen u svoj nacin života. On je najcešce oženjen ili ima devojku, ali ako je nema, to je zato što bi u tom slucaju imao manje vremena za teretanu, shoping.......:S

          Sad mi ostaje još samo da nagadjam da li je to priroda tako htela i stvorila novu prirodno civilizacijsku tekovinu ili su se pojavili metroseksualci, koje su stvorile mocnice industrije koje su shvatile da im ženska populacija kao potrošaci nije dovoljna, pa su odlucile da u svoju mrežu uvuku i mišicave muškarce. Da se nebi osecala dužna u uskracivanju objašnjenja nekih nerazjašnjenih cinjenica vezanih za „metroseksualizam", pa kao specijalan dodatak dodajem i intervju koji je sam sa sobom napravio sam tvorac ovog pojma.

Mark Simpson, covek koji je najodgovorniji za definiciju tog izvikanog termina, pošto ga je upravo on smislio još davne 1994. godine, napravio je intervju sa samim sobom o metroseksualnosti i metroseksualizmu.

Kako si došao do tog termina i kad si ga prvi put upotrebio? - Prvi put sam upotrebio tu rec u britanskom „Independentu" 1994. godine. Iskoristio sam je da opišem novu, narcisticku, medijski prezasicenu, samosvesnu vrstu muškosti. To je bila verzija muškosti koju je prezentovao Holivud, reklame i lifestyle magazini da bi zamenili tradicionalnu, potiskujucu, nerefleksivnu, nekozmeticku muškost koja nije dovoljno išla u šoping i koja je smatrala da je dovoljno zaradivati novac koji ce trošiti žena ili devojka. U osamdesetim je izgledalo da takav muškarac zbilja postoji samo u reklamama. Ali pocetkom devedesetih vec je bilo alarmantno jasno da život imitira lošu umetnost. Ceo sadržaj proizašao je iz moje knjige iz 1994. godine „Imitatori muškaraca", koja je analizirala delovanje koje sve estetiziraniji i neautenticniji svet ima na muškost. Zamislio sam metroseksualnost kao satirican termin, ali i kao trezvenu društvenu opservaciju. Mislim da nije verovatno da sam prvi izrekao tu rec, ali cini se da sam je prvi napisao u izjavi i prvi koji je razradio koncept iz nje. To je nešto s cime moram nauciti da živim.

Postoji li zbilja metroseksualnost ili je to samo zgodan pretinac za svrstavanje? - Pa „metroseksualac" je prilicno apsurdna kategorija, ali nije ništa apsurdnija od „heteroseksualac" ili „homoseksualac". Rekao bih da je isto toliko stvarna kao i te druge kategorije. Možda cak i više. Metroseksualac je prepoznatljiv kao vrsta; možete prstom pokazati na njega. Pokazati heteroseksualca ili homoseksualca obicno nije toliko lako, a da ga ne pratite kuci i ne gledate sa kime spava.

A šta misliš o „Queer Eye For the Straight Guy"? - Ocito je to zamišljeno kao „Metroseksualnost reality-show". U kulturi makeovera to je krajnji makeover, jer je ono što se preinacuje muškost kao takva. Ali mora se istaknuti da je osnovna premisa u stvari lažna. Znam da ce mnoge to šokirati, ali gayevi uopšte nisu po prirodi modno istancaniji od straight muškaraca. Pod jedan, gay modni strucnjak u „Queer Eye" (Carson Kressley) popuje o modi, a sam se ocajno loše odeva. Pod dva? Pa, tu sam ja. Pederski tatica metroseksualizma, dame i gospodo, više je lezboseksualan - premda je to van svake sumnje strašna uvreda za modne veštine lezbijki. Ja mrzim šoping i jednom godišnje odlazim u veliko sportsko skladište u predgradu gde se za celu godinu opskrbim odecom od umetnickih materijala. Da, idem u teretanu, ali uglavnom zato što je to jedini klub u koji me puštaju u mojoj lezbo-odeci. Urbani, modno osvešteni gayevi koji muškost i poželjnost shvataju kao modne detalje, možda su poslužili kao prototip za metroseksualnost, ali oni su odbacena, beta verzija.

Zašto se termin koji si smislio još pre 10 godina tek sada raširio? - Kada sam ja u mracnom srednjem veku devedesetih pisao o metroseksualizmu, vecina je poricala postojanje tog novog društvenog problema. Sami metroseksualci nisu hteli da se suoce sa onim što u stvari jesu. Sramili su se, ne svoje ljubavi prema sebi vec onoga što ce svet o njima pomisliti. Bojali su se, verovatno ispravno, da njihovi partneri i prijatelji to nece razumeti, ne žele to razumeti. Premda su tadašnji mediji bili puni metroseksualnih muškaraca, oni su krili svoje sklonosti. Nije bilo javno istaknutih, dobro prilagodenih metroseksualaca koji bi bili voljni poslužiti kao idoli mladih, izoliranih metrosa koji duboko žude za losionom za cišcenje i donjim rubljem od likre. Zato sam, kad sam se prošle godine vratio toj temi, odlucio da budem surov i imenovao nekoliko njih: izveo sam na otvoreno nekoliko vodecih metroseksualaca, ukljucujuci Dejvida Bekama, Breda Pita i Spajdermena. Nakon prvog šoka i protesta, postalo je ocigledno da je moja bezobzirnost razbila tabue i dovela do seizmickog pomaka u društvenim shvatanjima. Ljudi su sada bili spremni do beskraja da pricaju o stvarima koje se ranije nisu smele priznati. Umesto patološkog, pomalo perverznog izraza „narcisoidan muškarac" iz inhibiranog 20. veka, na sceni se pojavio sve ponosniji metroseksualac, urban, erotski, pravi decko za 21. vek. I svi su ga želeli. Osamnaest meseci otkako se ta rec pojavila online, dospela je u svacija usta i postala još raširenija i od fenomena koji opisuje. Možda još i više. Metroseksualnost je sada zaraza koja se prenosi tekstualno, a ne samo vizuelno.

Kako se metroseksualac razlikuje od japija? - Metroseksualac nikada ne bi nosio vatirana ramena. On nosi košulje bez rukava da pokaže svoje besprekorno razvijene deltoide i dizajnerske tetovaže. Japiji su ionako sada potrošena i besmislena kategorija, jer je još od osamdesetih svako u zapadnom svetu to vec postao ili poželeo postati. Plus-minus nekoliko antikapitalistickih demonstranata u kaftanima. Ko najbolje olicava metroseksualce, osim Dejvida Bekama? - Tom Kruz. On je sada u cetrdesetim, ali koristi svu tehnologiju industrije lepote i mode da bi ostao poželjan decak glatke kože i bujne kose s nestašnim osmehom. On je još uvek Maverik iz kljucnog filma osamdesetih „Top Gun". U stvari, još uvek je adolescent skinutih pantalona koji skakuce po kaucu u „Risky Business". Stoga su svi oni „Mission Impossible" filmovi u stvari o njegovoj nemogucoj misiji da ostane vecno mlad i poželjan - seks objekt svojih vlastitih filmova. To je igra u kojoj svi metroseksualci glume, premda vecina nema toliku pomoc holivudskih šminkera i filtera za kamere. Cujem da je on sada pustio bradu, ali kladim se da je ona brižno negovana šamponima. Kao i kod svakog metroseksualca, nema tajne koja je njegova seksualna sklonost - cela ta uspešna filmska karijera svedoci da je on strasno zaljubljen u Toma.